O knjizi
Сваки од јунака има своју причу и сваки свој угао гледања на стварност и догађаје из заједничког живота. Негде се приче преплићу, додирују, а негде су потпуно различите. Покушали смо, као њихови стални пратиоци, да им помогнемо да се реше свега што их је притискало. Колико смо у томе успели, рећи ће они сами. Процените и ви.
Равница је место где се све дешава; она је изнедрила овај свет, на њој су живели и умирали, од ње су све научили. Равници су се клањали и презирали је. Била им је мајка и маћеха.
НАША ЗВУЧНА СЛИКА НЕКА ИДЕ У ПУНОМ ЗАМАХУ БАЧКОГ ГУДАЧКОГ КВИНТЕТА.
Из Уместо предговора
Обично би почињао са пићем помало, са чашицом, две; уз мирис алкохола помешан са мирисом цигарете и очи би му јаче, веселије светлеле.
Одмах бих говорила мами:
– Почео је да пије, видим.
– А заправо сам желела супротно, надала се томе.
– Грешиш – љутила се мама – Ти све знаш, баш си нека пророчица, добро каже мајка.
– Видећеш сутра кад нам дође пијан!!! – била сам убеђена.
И наравно, никад нисам грешила.
Зато је моја одлука да се обрачунам са њим била коначна.
Из романа
Ова тајанствена породица живи на другој равни, изван перцепције обичне, свакодневне, овоземаљске стварности. Сазнајемо да су они заправо духови заштитници, који су дошли из неких других крајева и других времена, до породице Улицки, која је позната у крају као Жићини, са циљем да им помогну да се извуку из кризе у коју су запали и да остану на окупу.
Из рецензије – Виктор Радун Теон
O autoru:
Зовем се Ђурђина Пејин Саџаков, рођена сам у Старом Сивцу (Бачка). У родном месту сам завршила основну школу „Јован Јовановић Змај“. Школовање сам наставила у Гимназији „Вељко Петровић“ у Сомбору, а у истом месту и Педагошки факултет. Студирала сам и Правни факултет у Београду, али се тиме никад нисам бавила. Уместо да студирам право, ја сам – читала. Недељама нисам излазила из куће, ређали су се томови. Што сам више читала, потреба за књигом се повећавала. Постајала сам истински зависник.Знање сам стицала код угледних професора гимназије и факултета, а животно и приповедачко искуство кроз свакодневни рад и читање, као и дружењем са афирмисаним књижевницима.
Ако је тачно да добри читаоци временом постају писци, то се десило и мени. Прву књигу/роман, Сусрет у Атини, написала сам за целе три недеље, пре двадесетак година. Другу књигу прича, Наранџасти облак, писала сам у фазама. Обе књиге су објављене у Новом Саду, у издању реномиране издавачке куће „Бистрица“.
Двадесетак година сам објављивала приче у разним часописима, као и у угледним часописима „Невен“ и „Православље“. Прича ми је објављена и у познатом неготинском часопису „Буктиња“.
Радила сам у Новом Саду, у основној школи „Ђура Даничић“, као учитељ разредне наставе, и извела сам многе успешне генерације. Рад са младима оплемењује и уздиже, а изнад свега се човек осећа поносно за све што чини на свом земаљском путу.
Ипак, најлепши је тренутак бити у тишини, нагнут над белом хартијом, кад речи навиру, преплићу се, саплићу, надолазе као пролећне бујице. Неке силе човека вуку ка стварању нових ликова и нових догађаја, а из живота заправо скројених.
И зато, да завршим речима чувеног Јосифа Бродског: „Речи кажу више од онога што разумемо“.