(Henri Dejvid Toro) … Bio je već snažan, zdrav mladić, koji tek što je stigao sa fakulteta. Pošto su svi njegovi drugari uveliko birali zanimanja ili se trudili da nađu neki unosan posao, bilo je neizbežno da se i Toro time pozabavi. Doneo je retku odluku da skrene sa svih uobičajenih puteva i da čuva svoju usamljeničku slobodu po cenu da izneveri očekivanja koja su, prirodno, imali njegova porodica i prijatelji, tim pre što je bio savršeno ispravan, što je bio odlučan da osigura sopstvenu nezavisnost i što je poštovao svačiji izbor. Ali Toro se nikada nije žalio.
Bio je rođeni protestant. Nije imao velike ambicije da svoje znanje i delovanje ukalupi u neki zanat ili zanimanje, već se odazvao pozivu koji je mnogo bolje razumeo – pozivu umetnosti življenja. Ako je sumnjao ili pobijao tuđe mišljenje, činio je to iz želje da pomiri praktično iskustvo sa svojim uverenjima. Nikada nije bio besposlen niti povučen; kada mu je bio potreban novac, radije bi ga zaradio nekim kratkotrajnim fizičkim radom koji mu je odgovarao – izradom čamca ili ograde, sadnjom, kalemljenjem, snimanjem zemljišta i sl. – nego bilo kojim drugim dugotrajnijim poslom. Pošto su mu navike bile stroge, a potrebe skromne, sa svojim veštinama u obradi drveta i moćnim aritmetičkim veštinama, bio je više nego spreman da živi u bilo kom delu sveta. Trebalo mu je manje vremena da podmiri svoje potrebe nego drugima. Tako je sebi osiguravao dokolicu.
Urođena veština merenja, proistekla iz poznavanja matematike, njegova navika da određuje mere i udaljenosti objekata koji su ga zanimali (dubine i veličine jezera i reka, visine planina, vazdušne udaljenosti njegovih omiljenih vrhova) i izvrsno poznavanje okoline Konkorda naveli su ga da postane geometar. Prednost posla bila je ta što ga je konstantno vodio na nove skrivene terene i pomagao mu da istražuje Prirodu. Njegova preciznost i stručnost bile su uvažavane, tako da je imao posla kada je želeo. Probleme premeravanja zemljišta lako je rešavao, ali svakodnevno se muški borio sa mnogo ozbiljnijim pitanjima.
Podvrgavao je ispitivanju svaku naviku, hteo je da svoj život postavi na idealne temelje. Bio je protestant a Foutrance*, retko ko je bio spreman na tolika odricanja kao on. Nije se posvetio nijednom zanimanju; nikada se nije ženio; živeo je sam; nikada nije išao u crkvu; nikada nije glasao; odbio je da plati porez državi; nije jeo meso, nije pio vino, nikada nije koristio duvan; mada je bio prirodnjak, nikada nije upotrebljavao zamke ili oružje. Nema sumnje, doneo je mudru odluku da se venča s Prirodom i promišljanjem. Nije imao dara za sticanje dobara, ali je znao da stoički i elegantno podnese nemaštinu. Izgleda da nije mnogo planirao budućnost, ali se uvek kasnije ispostavljalo da je mudro postupao.
„Često iznova shvatam,“ pisao je u svom dnevniku, „čak i kada bih imao blaga Kreza**, moj cilj bi bio isti, moja sredstva bi suštinski bila ista.“ Nije mu bio izazov da elegantno barata tričarijama; nije im težio, niti je imao strasti ili ukusa za njih. Fina kuća i odeća, ponašanje i govor kulturnih ljudi samo su mu smetali. Mnogo više je voleo dobrog Indijanca, rafinirane osobine bile su mu smetnja u razgovoru jer je one koje je
sretao želeo da upozna u njihovoj jednostavnosti. Odbijao je pozive na sedeljke; tamo je svako svakome smetao, nije mogao ni sa kim pojedinačno da razgovara o bilo čemu. „Oni se ponose,“ rekao je, „svojim skupim večerama; ja se ponosim svojom zato što je jeftina.“ Kada bi ga za stolom pitali koje jelo želi, odgovarao je : „Najbliže“. Nije voleo ukus vina, niti je ikada u životu imao bilo kakav porok. Jednom je rekao: „Nejasno se sećam da sam kao dečak pušio osušene stabljike ljiljana i nalazio izvesno zadovoljstvo u tome. Imao sam zalihe tih stabljika. Nisam nikada probao ništa tako škodljivo.“
Odabrao je da bude bogat tako što će smanjiti svoje potrebe i snabdevati se sam. Kada je putovao, išao je vozom samo kada je trebalo da za određeno vreme pređe određenu razdaljinu. Inače, hodao je stotinama milja, izbegavajući gostionice, plaćajući smeštaj jeftinije kod farmera i ribara, što mu je više odgovaralo jer je tako lakše dolazio do ljudi i informacija koji su mu bili potrebni…
Odlomak iz biografije Henrija Dejvida Toroa koju je napisao R. V. Emerson. Biografija je uvod u knjigu H. D. Toroa, Izleti: odabrani eseji o prirodi. Opširnije o knjizi pogledajte ovde.
