Isidora Sekulić: Narodni jezik naš – ponos naš

Gde je ljudima zavičaj? Tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna šta oni kažu, do poslednjeg spoljnog i unutrašnjeg trepeta jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli. Zauzme li našu njivu i selo narod drugoga jezika, zavičaju našem je kraj; oni koji se do dna i do kraja razumeju rodnim jezikom, kad jad dodija, sele. Kuda sele? Tamo, gde tamošnji ljudi do dna i do kraja razumeju šta kažu doseljenici.

Seobe Srba i bežanije Srba išle su u krajeve gde se srpski govori. Emigracije naše u Rusiju, Vlašku, Mađarsku, nisu mogle zameniti zavičaj: tuđina, to je tuđ jezik. U mnogim srpskim porodicama viđa se na zidu slika koja se zove „Seoba srpskog naroda pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem“. Ta je slika jedna tamno svečana apoteoza narodnom i maternjem jeziku. Ostavili su iseljenici sela i njive, kuće i groblja, ali u gorko stisnutim ustima nose svoj jezik, i gde se prospe reč koja se do dna i do kraja razume, tamo će biti zavičaj i život.

Češće smo u položaju da nekome, strancu ili domaćem, treba da kažemo najvišu duhovnu vrednost našeg naroda. Kao iz puške odgovaramo svi isto, istim rečima: Narodne pesme, Gorski vijenac. Zaboravljamo kazati osnovnu veliku vrednost: narodni jezik naš. Neposredan i pun izraz narodnog duha kod nas, to je, još uvek, naš razgranati, plemeniti, snažni narodni jezik. Naš je književni i jezički slučaj poseban. Najbolju poeziju u nas stvorio je narod; najveći naš moderni pesnik, Vladika Rade, Njegoš, neškolovan je brđanin. Jezik narodne pesme naše, epske i lirske, jezik Gorskog vijenca, to je veličanstvena dikcija, vanredan stil, stvoreni za izraz visokih duhovnih potreba: za aforističku misao, za religioznu mudrost, za očišćen bol. Za nas Srbe, za naš poseban slučaj, mi se usuđujemo postaviti ovu tezu: dok jezik u prostom narodu ne postane stilski i pesnički moćan, nema pesnika koji će na tom jeziku pevati znatnu i veliku poeziju.

Pesnik najpotpunije upotrebljava jezik, ali narodni jezik kreće i budi pesnike među onima koji su daroviti za pesmu: jezik svira, jezik slika, jezik kuće gradi. Reči su za pesnika objekti kao za slikara figure koje ređa po platnu. Objekti, ne predstave. Kakav je čiji narodni jezik, onakva mu je mašta o lepoti i večnosti.

U Sofoklovoj tragediji, Grk Ajaks kaže: „Ono što ljude nosi nije delanje nego reč.“ Intelektualci kažu: kovati reč; a narod kaže za nečiju lepu i sređenu reč: lepo iznitio. Po nagonu, narod kaže pravu oznaku za svoj jezički rad. Prost svet stvara sporo, nevidljivo, tiho, kao priroda. Niko ne vidi i ne čuje stvaranje prirodnih tkanja, i tkiva. Isto tako, niko ne zna kakvim je načinom ova ili ona pokrajina naša stvorila značajan jezik, govorni jezik pun muzike i bogat stilom. Crna Gora, Hercegovina i Bosna, srpsko Primorje, Njegoš, Mitrov Ljubiša, Kočić, to je jezik prostog naroda, ujedno jezik komplikovan i gust od preciznih naziva i retkih figura, jezik pun niti i zbijena tkiva.

Prosti su ljudi uostalom u stara vremena i mostove preko potoka i ambisa nitili, pleli, prebacivali ih bez kovanja i zakivanja. Nit po nit se u prostog sveta izvlači i stiče iskustvo za sve, pa i za jezik. Seljak ne gradi jezik ni pointelektualnim spekulacijama, ni po jezičkim analogijama. Nego živi sa stvarima, posmatra im promene bezbroj puta, pohvata im tajne, i jednoga dana stvar sama iz sebe kaže kako se zove. Kod našeg prostog čoveka, otuda, nema dotezanja i neprirodnosti u jeziku – kao kod intelektualaca, naročito danas – njegov jezik je spontan, originalan, istovetan sa životom i tela i duše. Intelektualac polazi od pojmova i od njihova apstraktnog i nemog kretanja. Na etimologiji, uporednoj gramatici, na starim tekstovima kuša intelektualac istinu, primenljivost i lepotu reči. Njegove figure, otuda, i kad su najlepše, postoje uslovno, relativno, otuda i zato, i na tom mestu. Figuru „sitno brašno kao pena“ nije napravio intelektualac. Nju je iznitio čovek koji je živeo sa brašnom, sa sitnoćom, sa penom, a u sebi nosio jezičku maštu jednog naroda koji će sa seljačkim jezikom dati književni jezik, pravi književni jezik, možda i suviše patetičan i svečan književni jezik. (Takav, možda, zbog tragične istorije srpske.)
Naše narodne poslovice stoje kao građevine ili kao živi ljudi sa ljudskim fiziognomijama. Čitaocu dođe da nekoj poslovici pruži ruku, nekoj da duboko skine kapu, neku da pojuri, o neku da se osloni kao o čvrst zid….


Iz knjige Izravnanja, koja sadrži odabrane eseje Isidore Sekulić, kao i bibliografiju i biografiju ove autorke. Opširnije o knjizi pogledajte ovde.