Srce tame – Džozef Konrad

Marloov lik donekle je sličan reflektorima Henrija Džejmsa, a verovatno se može govoriti i o direktnom uticaju Džejmsove poetike na Konrada. Poznato je da je Konrad još kao pomorac sa divljenjem čitao dela Henrija Džejmsa, a kada je ostavio život na moru i opredelio se za spisateljski poziv, odlučio je da sa Džejmsom stupi u direktan kontakt tako što mu je 1896. godine poklonio primerak svog drugog romana, Izgnanik sa ostrva. Konrad je o Džejmsu uvek govorio sa velikim poštovanjem, odnoseći se prema starijem i tada već proslavljenom romanopiscu kao prema mentoru. Period njihovog intenzivnog druženja traje do 1900. godine, a upravo to je period u kome Konrad stvara Srce tame, pa se može pretpostaviti da je interakcija dvojice književnika uticala i na neke aspekte karakterizacije u ovom delu.

U romanima Henrija Džejmsa, naime, javljaju se likovi koje on naziva „strukturalnim“ ili „organskim“ centrom. Potrebu za kreiranjem takvih likova Džejms obrazlaže u predgovorima za svoje romane: on piše da je život „sveobuhvatan i konfuzan“ dok, nasuprot tome, umetničko delo kao što je roman treba da se odlikuje „diskriminacijom i selekcijom“. Stoga je potrebno izdvojiti određene likove kroz čiju će percepciju građa romana moći pažljivo da se oblikuje i fokusira. U „središte svetlosti“, po Džejmsovom mišljenju, treba postaviti „najuglačanije moguće ogledalo“ koje će reflektovati predmet romana. To ogledalo zapravo je svest jednog lika, „intenzivnog posmatrača“, pojedinca koji je po svojoj pronicljivosti ili senzibilitetu pogodan da „odrazi“ narativ i prenese ga čitaocu. Međutim, kao posledica ovog postupka, doživljaj reflektora sve više dospeva u centar pažnje autora.

U beleškama koje je vodio pišući pripovetke i romane, Džejms primećuje kako se tema koju je osmislio na početku pisanja postepeno preobražava, jer se pripovedač nameće kao njen najupečatljiviji činilac. Interesovanje autora, a samim tim i čitaoca, vezuje se za pripovedača, njegovo poimanje događaja i način na koji ti događaji utiču na njega. Džejmsov čuveni roman Ambasadori pruža jedan primer teme koja se menja pod uticajem reflektora, Lamberta Stredera. Pažnja čitaoca ovde nije prevashodno usmerena na život u Parizu koji bi Strederova svest, kao ogledalo, trebalo da odražava, već na odlike samog „ogledala“ – Strederove reakcije, razmišljanja, nagađanja, nesigurnost i postepeno razvijanje sposobnosti da shvati šta se dešava oko njega. Stoga se može govoriti o fenomenu pripovedača koji preuzima temu.

Jedan takav pripovedač je i Marlo u Srcu tame. Dramatizacija Marloove svesti, dometi njegove individualne percepcije, njegova unutrašnja iskustva i proces spoznaje i samospoznaje postaju za autora isto tako važni kao i zbivanja o kojima Marlo govori. Pripovest o Marlou, po svom značaju, postaje suparnik pripovesti o Kercu.

 

Marlo kao perceptivni junak

Interesovanje za fenomen svesti i saznajni proces, koje Konrad deli sa Džejmsom, uticalo je da Marlo dospe u središte autorove pažnje i postane protagonista Srca tame u istoj meri kao i Kerc. Ovim postupkom Konrad zapravo uvodi jedan poseban tip književnog junaka, kojiu romanu nema neki opipljiv cilj, već ga pre svega zaokuplja pitanje spoznaje. Takvo mišljenje zastupa i Tomas Mozer, koji ovu vrstu likova u Konradovom opusu naziva perceptivnim junacima.

Naime, proučavajući dela nastala u zreloj fazi Konradovog stvaralaštva, Mozer je ustanovio da se u njima javljaju tri glavna tipa književnih likova: to su jednostavni junak, ranjivi junak i perceptivni junak.

Ovu tipologiju Mozer izvodi polazeći od tvrdnje da je središnja situacija u Konradovim romanima test. To je test koji stavlja na probu pojedinca, zahtevajući od njega da u nekom kritičnom trenutku ostane dosledan svojim moralnim načelima, idealima ili predstavi koju ima o svom unutrašnjem biću. Način na koji se pojedini likovi suočavaju sa ovim testom određuje njihovo mesto u Konradovoj moralnoj hijerarhiji. Jednostavni junak je u Konradovom opusu najčešće mornar, hrabar, odan i nesklon refleksiji. Trenutak krize sa kojim se suočava obično je neka nepogoda na moru, koju on prebrodi ne odstupajući od svog moralnog koda. Ranjivi junak u kritičnoj situaciji izdaje svoje proklamovane ciljeve i doživljava moralni neuspeh. To je kompleksan lik koga Konrad često postavlja u uslove fizičke ili moralne izolacije. Takođe je i egoista, sanjar, sklon da sebe zavarava idealima koji su razvedeni od stvarnosti, ili romantičnim predstavama o sopstvenoj veličini. Likovi kao što su Kerc, Džim, Nostromo, Guld, ili Razumov, spadaju u Konradove ranjive junake.

Treći tip Konradovih junaka u ovom periodu jesu perceptivni junaci. Ovi junaci imaju nečeg zajedničkog sa prethodna dva tipa. Perceptivni junak poštuje jednostavnog junaka i njegov etički kod, ali je u stanju da saoseća sa ranjivim junakom jer je, poput njega, kompleksan, poseduje slabosti, sumnja u sebe, sklon je premišljanju i introspekciji. Za razliku od ranjivog junaka, on se uspešno suočava sa kritičnim iskušenjem; međutim, prava mera njegovog uspeha leži u sposobnosti da dosegne moralnu i duhovnu spoznaju.

Marlo je najznačajniji predstavnik ovog tipa likova u Konradovom stvaralaštvu; osim njega, Stajn u Lordu Džimu, kao i neimenovani protagonisti u pripoveci „Tajni saputnik“ i romanu Linija senke (obojica kapetani), takođe bi se mogli ubrojiti među perceptivne junake.

Nataša Tučev, iz knjige:
Tajni saputnici: književni likovi Džozefa Konrada. Opširnije o knjizi pogledajte ovde