Rođeni smo da trčimo

Šta bi moglo da bude zajedničko Skotu Jureku, Emilu Zatopeku, Nelsonu Mendeli, Abrahamu Linkolnu i indijanskom plemenu Tarahumara? Možda će vas odgovor iznenaditi: ljubav prema trčanju. I nešto još važnije od toga – ljubav prema životu i plemenitost karaktera. Zar te stvari imaju neke međusobne veze? Da, tesno su povezane, po mišljenju Kristofera Mekdugala, autora danas već kultne knjige „Rođeni da trčimo“. Obilje činjenica koje je u njoj izneo teraju čitaoca da se dobro zamisli – i promeni svoj stereotipni pogled na svet i ljudsku prirodu.

Kristofer Mekdugal nije spadao u poznatije novinare; bio je ratni dopisnik Asošiejtid presa, pa je prešao da radi za Mens helt. Trčanje mu je bilo hobi; nije bio baš neki trkač, ali je baš voleo da džogira. I radio bi to sa uživanjem redovno i svakodnevno da se nisu umešale povrede. Tipične, trkačke – plantarni fascitis i slično. Nakon konsultacija sa poznatim stručnjacima za sportsku medicinu dobio je odgovor, otprilike ovakav: s obzirom na vašu težinu i visinu, trčanje nije za vas. Bolje kupite bicikl. Mada mu to nije bilo pravo, verovatno bi se sa tim na kraju pomirio da nije, na jednom novinarskom zadatku u Meksiku, u ondašnjim novinama slučajno naleteo na sliku neobičnog trkača kako se u tankim sandalama punom brzinom spušta niz nemoguću stenovitu padinu. U članku je pisalo da taj i njemu slični trkači prelaze otprilike stotine kilometara dnevno po takvom i sličnim terenima. „A ja ne mogu da pređem pet kilometara po ravnom. Kako se oni ne povrede?“ kvrcnulo je u glavi Mekdugalu. I istraživački novinarski instinkt ga je smesta podstakao da krene u potragu za odgonetanjem tajne najboljih trkača današnjice – plemena Tarahumara, „Trčećeg naroda“.

Skriveno pleme

Tarahumare su indijansko pleme koje se pod pritiskom civilizacije povlačilo sve dalje i dalje u divljinu, da bi se u našem veku naselilo u Bakarnim kanjonima na granici SAD i Meksika – kraju koji po negostoljubivosti i opasnom terenu deluje kao sa druge planete. O njima je prvi izvestio norveški istraživač i antropolog Karl Lumholc, krajem 19. veka, i izneo neke zaista zapanjujuće stvari. Ovi neverovatni trkači bili su u stanju da prelaze stotine kilometara dnevno, da progone jelena trčeći dok se ovaj ne sruši i kopita mu ne otpadnu, da trčeći pobegnu od Apača na konju… Pri tome, savršeno su miroljubivi, nikada nisu ratovali, međusobno se pomažu, ne znaju za zločine i krađe, njihova ekonomija funkcioniše bez novca. A zdravlje? Ne znaju za dijabetes, srčana oboljenja i rak. U pedesetim godinama trče brže od mladića… Ali, teško je doći do njih. Uporni Mekdugal je ipak uspeo da dođe do skrivenog plemena i da se uveri da je sve što se pričalo o Tarahumarama istina. I uverio se da su istinite Lumholcove veličanstvene reči o Tarahumarama, da su oni „osnivači i tvorci istorije čovečanstva“. „Možda su sve naše nevolje – svo nasilje, gojaznost, bolest, depresija i pohlepa koje ne možemo da prevaziđemo – počele kada smo prestali da živimo kao Trčeći Narod. Porecite svoju prirodu i ona će izbiti na površinu na neki drugi, ružniji način“- napisao je Mekdugal. A izgleda da pleme Tarahumara krije i nešto još više od toga. Po svemu sudeći, legendarni Kastanedin Don Huan potekao je iz ovog plemena, a ne iz plemena Jakija; Mekdugal je našao dovoljno argumenata da zaključi da je Kastaneda u svojim čuvenim mističkim knjigama namerno izbegao da imenuje Tarahumare, da bi ih zaštitio od najezde radoznalih i bezobzirnih lovaca na senzacije.

Otkrića evolucione biologije

U životinjskom svetu svi sisari se mogu grubo podeliti na dve grupe: trkače i hodače. „Šimpanze su savršena polazna tačka. Ne samo da su klasični primer životinje-hodača, već su naši najbliži živi rođaci; nakon više od šest miliona godina odvojene evolucije, još uvek imamo 95 posto identičnih genetičkih sekvenci kao i šimpanze. Ali, ono što nam nije zajedničko… jeste Ahilova tetiva, koja spaja mišić lista sa petom: mi smo je stekli, šimpanze nisu. Mi imamo sasvim drugačije stopalo: naše ima luk, kod šimpanza je ravno. Naši nožni prsti su kratki i pravi, što pomaže da trčimo, kod šimpanza su dugi i rašireni, što je mnogo bolje za hodanje. A pogledajte našu zadnjicu: mi smo dobili krupan gluteus maksimus, dok ga šimpanze praktično i nemaju. … (imamo i) malo poznatu tetivu sa zadnje strane glave, poznatu kao nuhalni ligament (Ligamentum nuchae). Šimpanze nemaju taj ligament. A ni svinje. A znate ko ga ima? Psi. Konji. I ljudi“, piše Mekdugal o otkrićima biologa Dejvida Kerijera i evolucionog antropologa Dena Libermana. Ukratko rečeno, ljudi su, kao vrsta, rođeni i građeni da trče. Međutim, mi imamo jednu osobinu koji nijedna druga životinjska vrsta nema: možemo da trčimo znatno duže. Na duge staze, ni antilope ni jeleni nemaju šanse protiv ljudi, zato što će se, pre ili kasnije, pregrejati i stati. Čovek neće, jer je dobio najsavršeniji sistem hlađenja koji je ikad načinjen u prirodi. Ovu hipotezu je potvrdio direktnim posmatranjem Luis Libenberg iz Južne Afrike, koji je pratio Bušmane u lovu i gledao kako progone životinje satima i satima – dok se njihov plen ne sruši od iscrpljenosti. Lov pomoću izdržljivosti bio je procentualno efikasniji od lova sa oružjem… jer se završavao sigurnim plenom. Kada je ledeno doba u Evropi popustilo i kada su zaleđene zimske šume zamenjene savanama, Homo sapiens, Trčeći Čovek, zavladao je svetom. Neandertalci su nestali u muzeju istorije – iako su bili i jači i agresivniji, bili su previše masivni da trčeći love svoju hranu po savanama.

 

Lutalica Sijera Nevade

Okosnicu Mekdugalove knjige čini potraga ovog novinara za misterioznim Kabalom Blankom, zapadnjakom koji je otišao da živi sa Tarahumarama i naučio njihove trkačke tajne; mada nije mogao biti siguran da to nije samo legenda, Mekdugal je odlučio da nađe Kabala, zato što je ovaj bio jedini koji ga je mogao povezati sa Tarahumarama. I uspeo je u tome. Upravo je Kabalo bio taj koji mu je ispričao neverovatnu priču o Tarahumarama, koju je Mekdugal odlučio da uobliči u knjigu. I sam Mekdugal je naučio da trči na način Tarahumara, tako da se više nije povređivao. Što je više trčao, to se više menjao kao ličnost, tako da mu je na kraju supruga rekla „Ako je stvarno trčanje učinilo da se smiriš, prestaneš da gunđaš ii zanovetaš, ja ću ti lično svako jutro vezivati patike“. Da, čovek je rođen da trči: naša priroda je stvorena da bude dinamična, a ne agresivna. Ljubav prema trčanju često je povezana sa plemenitošću karaktera, kao što je slučaj sa ličnostima koje smo pomenuli u uvodu – sve su one bile ili jesu pasionirani trkači. I to uopšte nije slučajno. Suština preobražaja ljudske prirode je u tome da svoju agresivnost preobrazimo u dinamičnost. A trčanje je nešto što nam mnogo može pomoći u tome. Građeni smo da trčimo. Rođeni smo da trčimo. Opstali smo kao vrsta zato što smo mogli da trčimo bolje od svih drugih vrsta. I promenićemo se nabolje kao vrsta kada se vratimo onome za šta smo rođeni – svojoj dinamičkoj prirodi Trčećeg Naroda. To bi, ukratko i pojednostavljeno, bila osnovna poruka fascinantne knjige „Rođeni da trčimo“ koju je u prevodu na srpski objavio Neopress, koja sadrži obilje činjenica i faktografskog materijala, dokumentarna je – to jest, sve o čemu se u njoj piše se zaista i dogodilo – ali se čita bez daha kao najuzbudljiviji avanturistički roman. Zaista, knjiga koju i te kako vredi pročitati.

Goran Bojić

Opširnije o knjizi Rođeni da trčimo pogledajte ovde