Transibirskom_Zorica-Tijanić

Transibirskom

650,00 дин.

Ingrid i Petar ne znaju za rat, ali i te kako osećaju posledice rata u svakodnevnom životu svojih najmilijih, i oni su svako na svoj način žrtve nesrećnih okolnosti Drugog svetskog rata. Sergej i Gabrijela su razapeti između dve civilizacije možda i više nego Ingrid i Petar. Problem identiteta je i te kako prisutan kod svih likova u romanu. Neprestano traženje: „Ko sam? Šta sam? Gde pripadam?“, samo su neka od pitanja kroz koje se likovi u svakodnevnom životu susreću… Ljubav je jedina koja uvek pobeđuje. (M.V.)

Kategorija: Product ID: 1801

Opis Proizvoda

„Ljubav, identitet i rat su tri osnovna pitanja koje je Zorica postavila u ovom romanu. Roman „Transibirskom“ neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja čitalačku pažnju. Roman je pun senzibilnosti, tužnih priča koje izviru iz svakog lika, i ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Ljudske sudbine su zaista čudne i nedokučive, kao da ih plete nečija tuđa ruka, sa neke udaljene distance. Ovaj roman je prožet dubinom ljudske psihe, patnje, nade i bezgranične ljubavi. Sa svim likovima se poigravao „prst sudbine“. Kao i u prethodna dva romana Zorica Tijanić, je postavila likove i u ovom romanu – van svog vremena. Ne mogu da se prilagode vremenu, neostvarene ličnosti, Ingrid i Petar započeli su studiranje ali igrom slučaja nisu završili. U ovom romanu se posebno ističu posledice rata, radnja se ne odvija u ratnim vremenima ali se posledice i njihov uticaj na likove i te kako oseća. Likovi izgubljeni i u vremenu i u prostoru, kao da ih sadašnjost puno ne interesuje. To su samo neke od posledica rata. Iz rata niko ne može izaći neokrznut. Traume izbeglištva, emigracije mnogima ostaju za ceo život. One ostaju dugo u sećanju, a posledice se teško leče. Vreme ponekad ne leči rane, već one postaju sve veće i dublje. Rat se završi onda kada rat više ne boli, a ne kada oružje utihne.

Ingrid i Petar ne znaju za rat, ali i te kako osećaju posledice rata u svakodnevnom životu svojih najmilijih, i oni su svako na svoj način žrtve nesrećnih okolnosti II svetskog rata. Sergej i Gabrijela su razapeti između dve civilizacije možda i više nego Ingrid i Petar. Problem identiteta je i te kako prisutan kod svih likova u romanu. Neprestano traženje: „Ko sam? Šta sam? Gde pripadam?“, samo su neka od pitanja kroz koje se likovi u svakodnevnom životu susreću.

„…Berlin je bio njena zemlja ali za njenu decu uvek tuđa, jer su u sebi imali ruske i poljske krvi, a najgore od svega – židovske…“.

Ljubav je jedina koja uvek pobeđuje. Povratak u Berlin ima i psihičku dimenziju za Gabrijelu i Veroniku, jer ih seća na detinjstvo i život u ovom gradu, pre rata ali i u ratu. Gabrijela prihvata pravoslavlje ali u konačnici želi da bude sahranjena na jevrejskom groblju, takođe želi da Petar oženi Nensi ali zna u duši da to neće biti i njegov konačan izbor. Tako, akteri u ovom romanu žive vrlo konzistentan i koherentan život prožet raznim preprekama sa kojima se susreću. Ljubav između Petra i Ingrid je bila tragična, što je predskazala ciganka. Ingrid je uspela sa psihološke strane da se emocionalno distancira od prošlosti koja je povezivala sa Veronikom i Irvingom. Ona je plod ljubavi, uprkos sudbine zlog vremena. Ona premošćava nespojive kulture i civilizacije, dok za Ingrid gotovo da ne postoje prepreke, ona sa lakoćom spaja nespojivo. Leprša kroz život kao slovenska boginja proleća. Iskoristila je svoje kreativne sposobnosti da uspostavi neke nove socijalne i porodične odnose i razvije svoje vlastite kapacitete. Ona je najstabilnija duhovna osoba u ovom romanu, kao da zna da će krato živeti na ovom svetu, pa mora da se bavi sa onim bitnim, a ne nekim sporednim stvarima. Pokazuje ljudsku plemenitost, koja će je uzdići od ostalih likova u romanu i ovaplotiti u nadu za čoveka i veru da ipak smisao življenja postoji i da se protiv apsurdnosti življenja jedino može izboriti ljubavlju i čovekoljubljem. Ona „siroče“ spaja ljude i sudbine likova. Bolest ili možda nesrećna sudbina je prekinula sve njene želje, ljubavi i nadanja. Na kraju ovog romana njena sudbina je natragičnija. Rođena u ratu, odrasla u drugoj porodici koju je volela i uvek se prilagođavala, kada je saznala za prave roditelje želela da ih spoji, volela neizmeno Petra, ali je život ili sudbina nisu je vodili putevima sreće. Hrabro je gazila kroz život dok je na kraju nije i samleo. Ceo njen život kao da je bio namenjen za njene najmilije a ne njoj samoj, kao da je rođena da bi pomagala drugima i živela njihove živote, a ne svoj. Ljubav Gabrijelina i Sergejeva je odolela uprkos svim životnim iskušenjima, posebno njena bezgranična ljubav prema Sergeju koji nije uvek bio veran prema Gabrijeli. Ovde je Zorica opisala „prototip žene“ posle Drugog svetskog rata koje su bile verne svojim muževima, besprekorno i bezgranično ih volele, a oni lutali i bežali od prošlosti i problema svakodnevnog života u pijanstvima, preljubama, a posebno lenčarenju i neradu, ali su se uvek vraćali svojim milim i dragim ženama, koje su ih uvek čekale i praštale… i muškarci su voleli svoje žene na svoj način:

„To nežno lice starice plavog pogleda njemu nikad nije bilo niti izgledalo dovoljno staro. Bila je ista kao i prvog dana kada je pred njom zastao očaran, naročito tim sjajnim pogledom iz njenih očiju“; “Voleo sam telo ali je duša bila Gabrijelina“.

Zorica je u romanu Gabrijelinu ljubav besprekorno slikovito iskazala rečima, sve njene strepnje, pokornosti i beskonačne ljubavi. Koloritno je opisala selo Bogojevljenje i kuću; u kojoj gotovo da možemo da osetimo miris hrane, „Soba je mirisala na bosiljak i tamjan“, parfem od ruža, ali i da vidimo prozore i zidove, i osetimo nepreglednost u zelenilu velike Rusije. Kao da se krug ljudske sudbine završio. Svako od likova je tražio svoje mesto u svetu ljudske civilizacije, na kraju svako je izabrao svoj put i mesto konačišta. Sergej se posle lutanja i traganja za istinom ili bežanja od prošlosti ipak vratio svom domu.

„Želeo sam da se vratim. Nisam više imao nikoga živog kući. Znao sam da će me čekati grobovi i da treba ih posetim. I to je bilo nešto…“

Slovenska duša i mentalitet su i njemu i Petru ipak bili preko potrebni, pored ljubavi koja ih je uvek pratila. Zorica je u romanu nekoliko puta spomenula reč „neumitnost“ i to je ono što ovaj roman uveliko karakteriše. Svi smo mi prolazni na ovom svetu pa i Zoričini likovi, koji imaju velika nadanja, ljubavi, ali sve se na kraju završi, i ne baš onako kako su se nadali i čemu su težili. Svi likovi su u potrazi za svojom ljubavi, spokojstvom i srećom.

Roman je prožet unutrašnjim nabojem i dinamikom. Unutrašnje preživljavanje, duševne dileme i nedoumice, misaone preokupacije i nade. U romanu je bogata tematika psihološkog, porodičnog, egzesticijalnog, istorijskog porekla ali ljubavnog i romantičarskog. Zahvaćeno je nekoliko problema: zla sudbina, teme prolaznosti i smrti, bolesti, problemi identiteta, ljudska nemoć, uzaludnost, praznina. Zorica fascinira širokim znanjem istorije, ljudske psihe, posebno istančanim darom opažanja, raščlanjavanja stvarnosti i oblika života. Ona se ne koleba ni u jednom trenutku, ona uvek staje na stranu ljubavi, morala, tradicije, pravde, a pre svega slobode, a to se u njenim delima oseti, i to u svakom liku.

Zoričina dela su interesantna, ona šalje ljudima poruku – ljudi volite se, nije važno koje je ko vere, kako se zove, važno je da je čovek. Tako se uništavaju predrasude, mržnje i prevazilaze ratne posledice. Njeno stvaralaštvo je veliko, hrabro korača putevima velikih pisaca.

Ovo je jedan od najuspešnijih romana Zorice Tijanić.

„Transibirskom odlaze strahovi, sujeta, posesivnost, ljubmora, gasi se zaborav i preobražava se u večnost gde će zauvek živeti“.

 

Buđenjem svakim prva si misao…

Senke ruševina u iščezlom gradu, moja su sećanja u koja
dolaziš nošen dahom berlinskih vetrova.
Na trgu od snova pretvaraš moja jutra u radost buđenja,
dok nežnostima prosuti osmesi plove morima.
Ostavljaš uspomenu na srušeni grad u kojem
je zora osvitala sumracima rađajući se u trezoru sudbine.
Zato sad, buđenjem svakim, prva si misao na dan
čiji je suton zakasnio zbog pogrešne dojave o redu vožnje,
usamljenog voza za Moskvu, čije su se tračnice razdvojile
na pogrešnom koloseku i prizvale noć u muzeju tišine.
A ti si ostao u svakom mom buđenju kao prva misao,
neko ko se čeka na putovanju snova i vozi transibirskom.

Zorica Tijanić

Autor: Zorica Tijanić
ISBN 978-86-88895-77-4
Dimenzije: 13 x 20 cm
Obim: 140 strana
Meki povez