Pogledaj Korpu “Život nema reprizu” has been added to your cart.
Akcija!
rob1

ROB – UMIRU BOGOVI

1.200,00 дин. 990,00 дин.

Роб, прва књига велике Јужнословенске трилогије УМИРУ БОГОВИ ‒ књига о полузаборављеним јужнословенским коренима, умирућим словенским боговима и нашим прецима на прагу хришћанства и у сукобу са моћном Византијом и дивљим аварским племенима.

Kategorije: , , , Product ID: 2495

O knjizi

Узбудљива епопеја о младићима Ђурашу и Драгашу, рођеној браћи кроз чије се индивидуалне судбине прелама судбина старих српских племена.

Скривено илирско племе, пркосћи вековима и историји, љубоморно чува своје древне богове. Али токови историје су неумитни, моћ старих богова је на измаку и ‒ упркос свем труду посвећених илирских свештеница и првосвештенице-пророчице, главе читавог племена ‒ некада моћна божанстава доживљавају драматичан крах, праћен неспутаним бесом природе у коме се руши и распада древни и застрашујући Бог Змија.

И велики словенски богови полако се повлаче и остављају своје штићенике препуштајући их новом времену и новом, распетом богу. Перун, Световид, Дажбог, Сварог, Морана, Мокоша… читав словенскли пантеон је на умору. Прелаз је тежак и болан – српска племена, оличена у Ђурашу и Драгашу, у настојању да задрже своје место на позорници Балкана и света, суочена су са тешким искушењима, жртвама и страдањима.

Роман нас враћа сопственим коренима кроз историју која се не учи у школама. Јунаци, са којима заједно дишемо и осећамо, волимо и патимо, подсећају нас на занемарене вредности управо у времену када су нам највише потребне – у дирљивој причи о храбрости, пожртвованости, оданости и љубави, које руше све препреке и савладавају сва искушења ‒ чиме се изнова потврђује истинитост познате латинске изреке Historia magistra vitae est – Историја је учитељица живота!

Књига која се чита без даха и не испушта из руку до последње странице.

Зачудило га је што Обри нису уклонили и сахранили чак ни своје погинуле ратнике, већ су их, са лешинама мештана, оставили као храну за псе, гавране и стрвинаре. Помислио је, са језом уз кичму, какви су то људи када не поштују ни своје жртве и тако их безобзирно остављају зверима… Ногом је одгурао лешине два обарска ратника које су притискале искасапљено тело стрица Благоте. Исправио му је ноге, а главу, са које је откинута кожа са косом, наместио у природан положај. Руке му је склопио на грудима и у њих ставио мач са којим је овај јунак погинуо… Било му је жао што му нужда није давала времена да закопа лешеве најмилијих или им спреми ломачу. Морао је хитати за колоном да му превише не измакну и да им не изгуби траг. Својих најдражих увек ће се сећати и носити успомену на њих у срцу, јер, како му је стриц често говорио: „Смрт само односи, а заборав убија!“

***

Ђураш је стигао само да зграби ногавицу Драгашевих панталона, али не и да га задржи, кад је овај скочио и потрчао ка селу, а из грла му се само отело дуго, болно:
‒ Неее !
За тренутак се машио за бодеж из појаса и спремио се да крене за братом, али га је разум зауставио и поново је легао на земљу. Драгаш је вриштећи трчао према звери која је тако хладнокрвно и дивљачки убила једно мило створење. Имао је жељу да му ноктима извади очи, да му зубима искида гркљан, никакво друго оружје није ни имао. Ни о чему другом није размишљао осим о освети за сав бол који му је у овом чемерном дану нанет.

***

Наредно буђење је било сасвим другачије… Изнад њега су се надвијала два лика нестварне лепоте. Лица жена са дугим, црним косама, густим веђама и крупним, кестењастим очима гледала су га из такве близине да су му праменови миришљаве косе голицали образе. Прелепо извајане, пуначке усне нешто су му говориле, откривајући као снег беле зубе, између којих је играо врх ружичастог језика. „Не знам ја вилински језик. Не знам ни ко сам, ни где сам“, покушавао је да им каже, али речи нису излазиле из уста. Био је међу вилама. У то је био сигуран. Да ли су то водене русалке или шумске виле није могао да распозна. Хоће ли га одвући у смрт и узети му душу да се са њом играју, или ће му отерати болове и исцелити га?

***

Изненада се зачу котрљање. Котурови ужета које је Ђураш повлачио извалили су повећи камен из лежишта и он је почео да се споро котрља наниже, све више убрзавајући. Ђураш се следио, неспретно је покушао да задржи камен, који га је ударио у лакат и у луку одскочио ка дубини. Чуло се снажно клап-клап-клап, док је камен ударао о бочне ивице точила, онда дуга пауза, па туп ударац када је дотакао тло. Претрнуо од страха, Ђураш се залепио за хладни камен и чекао реакцију из долине. Срце му је тако снажно лупало да се побојао да ће ударци изазвати још једну издајничку лавину камења.
„Чули су ме. Видеће конопац на стени. Сад је готово. Пропао сам“, паничио је Ђураш и очекивао узбуну у долини.

***

– Када би покушао да схватиш речи мог језика као што се ја трудим да научим твој, разумео би ме и знао би да изговориш моје име. И за мене су твоје речи биле као вар-вар док их нисам научио и разумео… Кажеш да смо ми животиње, а погледај шта ви радите. Понашате се према људима горе него према животињама. Слушао сам ја и о вашој доброти да људе набијате живе на колац и дерете им кожу. Причаш ми о лепоти ваших градова, о богатству и некаквој уметности. За наша насеља мислиш да су брлози дивљих животиња… Не знаш ти колико ту лепоте и доброте има. Ви знате да од злата и метала направите накит и блештаво благо, али ми познајемо лепоту цвета на ливади, дивимо се реци, потоку, дрвету. Не можеш ни замислити лепоту наших песама и заносну игру девојака око распламсаног огњишта. Да, клањамо се дубу, дрвету које је кроз своје корење и преко својих грана пропустило лета колико многи ваши градови и државе нису. Поштујемо богове неба и земље, светлости и таме. Правимо им кипове и приносимо жртве. То су моћни богови које не треба љутити нити омаловажавати. Одкуд ти можеш знати чија нам је рука помогла да се извучемо из невоља и опасности од олује или пирата? Да ли је то био твој ромејски бог, или свемоћни Сварог, огњени Перун, или пак блистави Дажбог. Можда је заштитник Велес, са духовима мојих предака, успео да нас у последњи час ишчупа из канџи смрти. Зашто мислиш да, ако си рођен у том твом Константинопољу и ако верујеш у Христа, вредиш више него ја или било који човек под капом небеском?

О аутору:
Петар Мићуновић рођен је 1957. године у Оџацима, у Бачкој, у црногорској породици колонизованој у Војводини после Другог светског рата. Детињство је провео у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. У Београду је завршио Вишу школу унутрашњих послова и Факултет безбедности. До пензионисања је радио у Министарству унутрашњих послова – Секретаријат у Ужицу. Сада је пасионирани риболовац и пчелар. Читавог живота заљубљен је у историју, а трилогија „Умиру богови“ његов је књижевни првенац.

ЈУЖНОСЛОВЕНСКА ТРИЛОГИЈА

I књига РОБ
II књига РАТНИК
III књига ОСВЕТНИК

Godina izdanja: 2018.
Format: 15 x 22.5 cm
Broj strana: 245 strana
Meki povez
ISBN 9788688895934